Moj put do Islama

[Senad]

Bilo mi je 22 godine i vec sam postala tipicni primjer žene karijeriste zapadnog društva; završila dobru školu, imala stan i auto, posjedovala vlastiti frizeraj... Dotle je za mene Svijet bio u redu, jer napokon takav se ljudima servira. A onda je izbio rat na Balkanu. Ovo me je jako pogodilo s tim da sam ja rodena Srpkinja (Srbijanka).

Nisam o tome puno znala, niti sam u prvom momentu razumila, jer za mene nije postojala Bosna, Srbija, Hrvatska, niti razlicitost religija, za mene je sve bila Jugoslavija. Bila sam šokirana da je i danas, nakon toliko znanja i iskustva sa prijašnjim ratovima, moguce voditi rat i to u srcu Evrope. Ubrzo su u Austriju, zemlju u kojoj sam odrasla i provela svoje djetinstvo i mladost, pocele pristizati izbjeglice iz Bosne. U gradu u kojem sam živjela upoznala sam brata i sestru koji su bili muslimani i tek pristigli u izbjeglištvo. Grizla me je savjest, iako ja licno nisam imala nikakve veze sa ratom niti sam ga podržavala, a jednostvano nisam znala kako da se postavim. Uprkos ovoj barijeri, ja sam se sa njima upoznala i nakon kraceg vremena jako zbližila. Skupa smo proveli mnogo lijepih trenutaka. Cudno je to da mi nikada nismo pricali o ratu. Ipak tragovi rata su bili na njima primjetni. Živjeli su jednostavno bez cilja i nade, ravnodušno tragajuci za bilo kakvim legitimitetom. Vremenom su oni, a naravno i ja poceli da podpadamo pod uticaj medija, kao i mišljenja naših familija i prijatelja. Za mene je sve postajalo teže, jer odjednom sam i ja kao Srpkinja postala zlocinac i agresor. Medutim, stanje je bivalo gorim od momenta kada sam uspostavila vezu sa prijateljem izbjeglicom, koja je bila više od prijateljske. Njegovi roditelji to nisu mogli prihvatiti, jer sam ja u njihovim ocima Srpkinja i kao takva njihov neprijatelj. Za mene je ta zabrana bila neshvatljiva, jer nisam rasisticki odgojena, niti sam imala takve poglede. Možda i zbog mog prijašnjeg posla koji je zahtijevao cešci boravak u inostranstvu, zbog cega sam stekla razumijevanje prema drugim kulturama, religijama i tradicijama. Nisam se osjecala gorom, a niti boljom od njih. Takoder sam se suosjecala sa njima i pokušavala da na bilo koji nacin budem od pomoci. I pored toga su me odbacivali. Meni i mom prijatelju je postajalo iz dana u dan teže. Morali smo kriti našu vezu. I tako je to neko vrijeme potrajalo, sve dok me jednoga dana nije nazvala njegova sestra sa kojom se dugo vremena nisam vidjela. Saopštila mi je da se povratila vjeri i da se udala. Iz dubokog vjerskog ubjedenja se odlucila staviti hidžab. Pošto se dugo vremena nismo vidjele, s tim što je ona izbjegavala kontakt sa mnom, pretpostavljam da je ocekivala odbojnu reakciju ili cak kritiku, no njena odluka je za mene bila uredu, jer je moje mišljenje bilo da svako treba ciniti onako kako njemu odgovara. Nakon odredenog vremena pozvala me je da joj dodem kuci u posjetu. Naravno, ja sam taj poziv rado prihvatila i otišla sam joj kuci. Taj dan je kod nje bila jedna mlada Bosanka, takoder pokrivena. Sjedile smo i pricale o mnogim stvarima i naravno nametnulo se pitanje žene muslimanke i njenog pokrivanja. Mene su jednostvano mnoge stvari interesovale, jer nisam znala da se žene dobrovoljno pokrivaju. Smatrala sam da muslimanke to cine zbog prisile. Naravno, njih dvije su mi bile primjer dobrovoljnog pokrivanja, a osim toga, bile su tako ponosne i hrabro zastupale svoje mišljenje. Iskoristila sam priliku da ih ispitam o stvarima po pitanju islama koje se redovno plasiraju na medijima. Bila sam zadivljena njihovim odgovorima, a posebno tom mladom djevojkom koja je ostavila jak dojam na mene. Njeni pogledi na život su mi tada izgledali strogi i teški, ali s druge strane ipak jednostavni i razumljivi. Možda sam tako bila njome oduševljena zbog same cinjenice da je, iako tako mlada, svojim razmišljanjem izgledala mnogo starije i zrelije. Ova djevojka je u ratu izgubila svog petnaestogodišnjeg brata. Ubijen je samo zbog toga što je imao muslimansko ime. Imala je dovoljno razloga da ne razgovara sa mnom, medutim, naprotiv ona me je pozvala da je jednom posjetim, kao i da prisustvujem islamskoj vjeronauci koju je ona držala bosanskoj djeci u jednoj turskoj džamiji. Pozivu sam se rado odazvala i tako došla u bliži kontakt sa islamom. Bila sam fascinirana i oduševljena jednostavnošcu i realitetom ove religije. Zadivio me je medusobni odnos muslimana i cinjenica da su muslimani braca i sestre, iako to u prvom momentu nisam mogla shvatiti. Primjetila sam da njih nešto veže, neka posebna ljubav koja je meni bila nedokuciva, jer znam da na Zapadu nema brata, nema prijatelja, nema ljubavi, samo interes. Pocela sam osjecati posebnost te vjere, ali moram priznati cinjenicu da je presudna odluka za moje interesovanje bila promjena moga prijatelja. On se odjednom poceo na bolje mijenjati. Nisam znala šta ga je tome ponukalo, ali sam bila sretna zbog toga, jer je poceo napuštati mnoge loše navike, kao što je prestao pušiti, piti alkohol i na kraju napuštati loše društvo. Nakon kraceg vremena i on je poceo da mi prica o islamu i objašnjava zbog cega je napravio promjene u svome životu. Napokon, uvidjevši mnoge pozitivnosti, odlucila sam da se i sama dublje informišem o toj vjeri, koja me je uistinu pocela oduševljavati. Nabavila sam literaturu o islamu i nakon iskrenog ubjedenja u ispravnost ove vjere, prešla sam, hvala Allahu, 1995. godine na islam. Put do hidžaba, posta i drugih obaveza prema Allahu, bio je težak, ali ipak uz Allahovu pomoc savladiv. 1997. godine sam se udala za svog izabranika, s kojim sam skupa još više urasla u islam. Molim Allaha Svemoguceg da nagradi sve one koji su mi na ovome putu bili saputnici i pomagaci i molim Allaha Uzvišenog da uputi sve one koji tragaju za istinom. Amin.
_________________
A ko govori ljepse od onoga koji poziva Allahu, koji dobra djela cini i koji govori: Ja sam doista musliman! (Fussilat,33)

[Senad]

Ponosna sam što sam postala muslimanka!

Selam alejkum!

Poštovana redakcijo (pismo upućeno redakciji portala Minber.ba, - ops. red.) braćo i sestre, vrlo rado ću vam ispričati svoju priču, naravno bez diskrecije jer se toga ne stidim, čak štoviše, ponosna sam što sam pronašla Pravi put i što sam postala muslimanka: Bismillahir-rahmanir-ahim.



Zovem se Vesna Kaabi. Rođena sam i odrasla u Niškom regionu. Od 2000. godine živim i radim u Beču u Austriji. U mom starom okruženju gde sam živela, u Srbiji, nisam se nikada susretala sa islamom, čak štoviše, nisam zapravo ni znala šta je islam i šta je musliman. Tek kada sam došla u Beč, onda sam počela upoznavati druge veroispovesti. Za ovih 9 godina otkako sam ovde, imala sam toliko puno uspona i padova. Posle one teške situacije, krize, mislila sam da sam sretna. Imala sam para, auta, telefone. Ali to nije bilo ono što je moja duša tražila, jer u dubini duše uvek sam osećala veliku prazninu i nemir "kao onaj osećaj da čovek oseća da mu nešto nedostaje a ne zna šta".

Vraćajući se sa jedne proslave, 2003. godine, moja drugarica i ja zaustavile smo taksi. Tokom vožnje mi smo pričale jugoslovenskim, a posle pređenih par kilometara i taksista je počeo razgovarati s nama i rekao je da je iz Brčkog i da se zove Hasan Tahirović, pozvao nas je na piće i mi smo prihvatile. Te večeri sam po prvi put došla u kontaktu sa temom "islam". Po polasku kući, razmenili smo brojeve telefona. Pošto sam ja u to vreme posedovala kafić, Hasan je stalno navraćao sa svojim kolegom Muhamedom koji je iz Sarajeva i svakodnevno mi pričao o islamu. To me je toliko privuklo da sam i sama počela da tražim po internetu i časopisima i čitala sam sve što sam pronašla o islamu. Jednom je ispričao o jednom hodži koji je u džamiji u petom bečkom okrugu i koji učeći Kur'an isteruje magiju i šejtane, i predložio mi je da pođem tamo i vidim. Otišla sam, ali hodžina žena mi je rekla da pošto ja nisam muslimanka, ne mogu ući u džamiju. To me je toliko rastužilo da sam, ne znam ni sama zašto, izašla na ulicu i plakala. Dani su prolazili, ja sam lokal zatvorila i skoro izgubila kontakt sa tim ljudima jer su i oni negde bili nestali. Ali ja sam nekako počela da živim u islamu, nisam jela svinjsko meso od 2005. Prošle godine počela sam raditi u jednoj prodavnici brze hrane na jednoj metro-stanici.

Negde sredinom decembra dok sam ja obračunavala kasu da bih preuzela smenu, koleginica mi reče: ''Pogledaj onog čoveka napolju, taj je kao stvoren za tebe.'' Odvratila sam da me ne interesuje nijedan, i da samo molim Boga da mi pošalje čoveka koji ne pije i ne laže, a toga nema, bar ne ovde u Beču. Sledećeg dana baš taj isti čovek ušao je u prodavnicu i poručio burek. Pitao me je odakle sam, a ja sam rekla da sam iz Srbije. Na to on reče: "Šta iz Srbije, šteta." Tada sam rekla da sam ponosna što sam Srpkinja i da svoju nacionalnost ne krijem. Upitala sam ga odakle je on, na što je odgovorio da je iz Tunezije (Tunisa) ''Šta? Ti si terorist'', našalila sam se, a on me pogledao tako ljutito i strašno, te sam mu rekla da me ne gleda tako, jer ja se samo Boga plašim i nikog više. On se nasmejao i otišao.

Sledećeg dana došao je opet i pitao da li imam vremena da s njim popijem kafu. Rekla sam da nemam vremena, ali sledećeg dana popili smo kafu i on mi je ispričao svoju životnu priču: da je bio samo po imenu musliman, da je bio izgubljen, da je bio profesionalni bokser i da je radio dosta pogrešnih stvari u životu, ali da sada već tri godine klanja svakog dana i živi samo po Kur'anu i sunnetu. Tada sam ja ispričala svoju priču i on se iznenadio odakle ja toliko znam o islamu. Sva pitanja koja mi nisu bila jasna razjasnio mi je, i upitao me: ''Kada već znaš da je to istina, zašto onda ne prihvatiš islam?'' Rekla sam da ne znam da li sam spremna, šta će reći moji roditelji, prijatelji. Onda je on rekao da nikada dotad nije svratio u prodavnicu gde ja radim iako svaki dan prolazi pored kada ide u džamiju i da ga neka sila vuče nazad i kaže mu: idi tu, idi, i da se i sam čudi tome. A onda je rekao: ''Udaj se za mene!'' To je bio šok, to nisam očekivala. Rekla sam da ga ne poznajem pa kako da se udam, a on odgovori: ''Pa ni moja mama nije znala mog oca pa su toliko godina zajedno'' i dodao je: ''Je li tvoja majka znala tvog oca?''. Razmislila sam, pa stvarno nije. Ali kada se ljudi međusobno poštuju i cene, i Bog pomaže. Rekao je: ''Prihvati islam i udaj se za mene. Imaš jednu nedelju da razmisliš.'' Sledećih nekoliko dana mi je toliko puno pričao o islamu i svaku moju zabludu i sumnju oterao, da sam ga jednog dana s posla nazvala i rekla da ću prihvatiti islam 4. januara na dan mog rođendana. Tako je i bilo, toga dana rekla sam svojim roditeljima da sam prihvatila islam, ali na moje iznenađenje, oni su bili sasvim srećni i rekli su ako ja mislim da je to ispravno, od njih imam blagoslov. Onda sam rekla da se udajem za Arapina i na to su rekli ako je meni dobar, njima je još bolji i da ne brinem šta će ljudi reći jer od njih nemam ništa.

Venčali smo se 11. januara i inšallah živimo u slozi i poštovanju, idemo Božijim putem i nećemo dozvoliti da nas bilo ko od toga odvrati. Sada svake subote idem u džamiju i učim arapski i Kur'an, i klanjam svakodnevno. Ja sam ponovo rođena, a praznina i nemir nestali su iz moje duše. Mislila sam da sam bila srećna, ali ja sam sada srećna. I ja bih želela svima od srca da spoznaju istinu i krenu pravim Božijim putem. To bi bila moja priča, izvinite ako sam malo odužila.

Vesna Kaabi

Minber.ba